Na primarnom nivou, postoje dva glavna faktora koji doprinose našoj sposobnosti da doživimo empatiju: genetika i socijalizacija. U suštini, to se svodi na relativne doprinose prirode i prastara vaspitanja unutar društva ili porodice. Međutim u savremenom dehumanizovanom društvu ljudi postaju žrtve empatije: jer padaju u zamku razmišljanja da su pojedini ljudi drugačiji od nas i da oni ne osećaju i ne ponašaju se isto kao i mi. Ovo je posebno izraženo u slučajevima kada su ljudi fizički udaljeni od nas. U takvim uslovima kada gledamo izveštaje katastrofa ili sukoba u stranoj zemlji, kod pojedinaca se stvara verovatno drugojačiji osećaj empatije jer mislimo da su oni koji pate fundamentalno drugačiji od nas. U takvim uslovima ponekad kada druga osoba pretrpi užasno iskustvo, ljudi greše i okrivljuju žrtvu za svoje okolnosti. Koliko često se kod ljudi čuje stav; šta je žrtva zločina mogao da učini da se izazove napad? Ova tendencija proizlazi iz naše potrebe da verujemo da je svet fer i pravedno mesto. Ako verujemo da ljudi dobiju ono što zaslužuju i zaslužuju ono što dobijaju, to nas čini nerealnim da mislimo da se takve strašne stvari nikada ne bi mogle nama desiti.[8] U društvenim odnosima postoji nešto što Kendas Klark naziva „rezervama empatije” kao neku vrstu prethodnih zasluga koje pojedincima omogućavaju da traže razumevanje, empatiju i oproštenje drugih ljudi kada nešto zgreše, postanu žrtva itd. Dinamika empatije u savremenoj kulturi, ima karakter razmene, kao i specifične strateške dramaturgije. Kulturna pravila diktiraju da članove porodice imaju najveću rezervu empatije, kao i da pojedinci koji imaju veću društvenu vrednost (u kontekstu obrazovanja, bogatstva, autoriteta, lepote, slave, itd.) takođe imaju značajne količina empatije od drugih.

Izvor Wikipedia